Dobrodošli u zombilend

Kad sam se probudio, Tara je još spavala u fotelji blizu kreveta.
„Još bolje“ pomislio sam „moram ove stvari da rešim sam“
Uzeo sam papir i olovku i zapisao :

Divna si dok spavaš.
Nadam se da neću dugo.
Čekaj me.

Spustio sam se sprat niže i zaustavio pred vratima na čijoj je pločici pisalo Marko Antonijević.Vrata su bila zatvorena, ali bilo je očigledno da se baš iza njih širi neprijatan miris.Kad budem došao do oružarnice, ne smem da zaboravim gas maske.Neki zombiji smrde više od drugih.Barem sam se nadao da se pretvorio u zombija.Priželjkivao sam to.

Dok stojim pred vratima sećam se detinjstva.Jednom mi je ukrao ribu, dok sam završavao osnovnu školu.Šarmirao je nekom debilnom poezijom, a ona jebote pala na ta sranja.Ma da čovek ne poveruje ljudsku glupost nekad.

Ova vrata sam razvalio sa većim zadovoljstvom, nego sva prethodna do sada.
Ajoooj da ste mogli videti prizor koji mi je iskrsao pred očima.Stotine i stotine govana širilo se hodnikom.Neka govna bila su izmrljana koracima.Ovaj zombi nije koristio WC, to je bilo očigledno.

Nije mi palo na pamet da uđem unutra, zato sam smislio paklenu taktiku.
U jednoj ruci držao sam napravljen Molotovljev koktel, a u drugoj upaljeni upaljač.

„Antoniiijeee“ dozivao sam ga „juhuuuuuu“

„Tezeeejjj...juhuuuuuu“

„Spajderuuuuuuuuuu !!!!“

Napokon se pojavio.Pa jebote nije ni on sam mogao više pohvatati sve nadimke.Na svu sreću bio je zombi, jer da nije bio, bacio bih koktel na sebe, toliko me je nervirao.

„Pa gde si ti Spajderu?“ namignuo sam mu, približio upaljač i nakon dve sekunde bacio spremljeni koktel, koji se razbio o zid do njega.

Zatvorio sam vrata za sobom i laganim korakom krenuo u Tarin stan, kao da se ništa nije desilo.
I dalje je spavala mirnim snom, ali sam sada morao da je probudim.

„Ustani, moramo da idemo, ali brzo“ rekao sam joj.

Odmah je bila spremna, pa smo krenuli dok nismo i sami izgoreli.Iz hodnika sam otkačio protivpožarni aparat, za svaki slučaj....

(i'll be back soon, or not...)