Dobrodošli u zombilend

„Nikad neću postati jedan od vas“ rekao sam na glas, iako nije imao više ko da me čuje.

„E moj Tatomire, da si me možda malo više voleo, možda me ne bi ni napao, pa možda i ne bi dobio budilnik tvog pokojnog oca po toj tvojoj ludoj glavudži“ nastavio sam onako za sebe.

U momentu mi je došlo kako ću se otarasiti zombi leša.Otvorio sam prozor i osmotrio.Pogleda ni za leka.Neko brdo štrči kao đavolova grba.

Gledam prema dole i u tom trenutku ugledah nešto čemu sam se upravo nadao.Jedan bezbrižni muški zombi jede nešto tik ispred samog ulaza.Prizor kao poručen.

Nekako podignem mog Tatomira i proturim prednji deo tela kroz prozor.Držim ga da mi ne ode pre vremena.
Gledam dole.
Ciljam.
Malo desno.
Malo levo.
Ovaj dole se pomera kao svrab u guzici.
Ali evo, konačno se umirio.Žvaće samo tako, kao da će u Zombilendu nestati hrane svakog časa.

„Juhuuuuuu!!!!“ vičem s petog sprata.

Zombi za trenutak prekida preživanje.Nešto mu nije jasno.Kao da je čuo nešto.

„Juhuuuuuu!!!!“ ponovo se derem.

Kad je konačno ukapirao odakle dopire zvuk, bilo je već kasno.Nije mogao više nigde da pobegne.Gledao me je iznenađeno dok sam mu mahao slobodnom rukom.A onda sam ispustio mog zombi Tatomira uz reči „Leti Tatomire u susret prijatelju.“ 
Kakav je to udar bio.Zombi o zombija.Direktan hitac.

- Ahahahahahaha!!!!!!! – smejao sam se sa prozora petog sprata.

„Ej, pa ovo i nije tako loše“ počeo sam da pričam sam sa sobom.

„Verovatno me to i čeka - pričanje sa samim sobom.“

Ali mora da negde postoji neko.

Neko kao ja.

Neko nezaražen.

Sećam se tog drugog, kao hica iz pištolja mog školskog druga uperenog u sopstvenu slepoočnicu.Ubio se zbog korumpiranih profesora.Mamu da im jebem svima(korumpiranima)...

(i’ll be back soon)