Dobrodošli u zombilend

Prošli smo pored stana na prvom spratu, iza čijih vrata je kuljao gust oblak sivog dima.

„Šta si to uradio?“ pitala me je Tara u neverici.

„Zašto me nisi poveo sa sobom, mislila sam da smo tim“

Za trenutak sam joj zagrlio lice i pogledao je u te kameleonske oči.

„Znaš mila, mi ne postojimo.Mi smo marionete, čije konce povlači, jedan čovek iz stvarnog sveta, koji sebe smatra piscem.Mi postojimo, dok njegova mašta postoji.Kad mu se mašta ugasi, ugasićemo se i mi, a do tada...“

Približio sam usne i snažno je poljubio.

„E vidiš, ovo nije bila njegova mašta.Nekad uspem da ga zajebem...“ rekao sam i oboje smo se smejali, dok nam je gust dim milovao stopala.

„Rekao mi je da te ne povedem, da ti se te stvari neće svideti.On je bog u Zombilendu, sve vidi i sve zna, baš poput boga u stvarnom životu.“

Stajala je zamišljeno i gledala niz stepenice.Pogled tuge joj se zakačio za lice, poput varalice slučajno zakačene za neku krupnu ribu.

„Juče je izvršio jedan eksperiment.Našao je slučajnu žrtvu, nekog frajera, koji je za trenutak pomislio da je bog.To bi bio politeizam, a on ne veruje u te stvari. 
Svrha eksperimenta sastojala se u povećanju popularnosti.Hteo je da vidi da li pljuvanje, mržnja i ogovaranje povećavaju popularnost.Hteo je da vidi, a već je unapred znao odgovor.Broj čitalaca mu se utrostručio. Eksperiment je potvrdio ljudsku glupost.Računao je da će privući dve zaraćene strane, ali ga je razočaralo, što je privukao i onu neutralnu stranu.
E baš oni su hteli da gvirnu.
Toliko ih je kopkalo, da nisu mogli da izdrže.
Samo jedan klik, čisto da utole žeđ, kao da nisu pili vode danima.
Znaš mila, ja i on smo na neki način povezani.Tako sam mogao osetiti bes koji ga je obuzeo zbog povećanja broja čitalaca.Voleo je svoje prave čitaoce koji su ga verno pratili iz priče u priču.Njihov broj se nije menjao, bio je standardan, a sada samo jedan pravi naslov i hop, jebenih tri puta više.
Rekao mi je da prenesem jasnu poruku svima koji su ušli da se nahrane nečim, svima osim onih najvernijih čitalaca, a poruka glasi :

PLJUJEM NA SVE VAS „

(i'll be back soon)

Kad sam se probudio, Tara je još spavala u fotelji blizu kreveta.
„Još bolje“ pomislio sam „moram ove stvari da rešim sam“
Uzeo sam papir i olovku i zapisao :

Divna si dok spavaš.
Nadam se da neću dugo.
Čekaj me.

Spustio sam se sprat niže i zaustavio pred vratima na čijoj je pločici pisalo Marko Antonijević.Vrata su bila zatvorena, ali bilo je očigledno da se baš iza njih širi neprijatan miris.Kad budem došao do oružarnice, ne smem da zaboravim gas maske.Neki zombiji smrde više od drugih.Barem sam se nadao da se pretvorio u zombija.Priželjkivao sam to.

Dok stojim pred vratima sećam se detinjstva.Jednom mi je ukrao ribu, dok sam završavao osnovnu školu.Šarmirao je nekom debilnom poezijom, a ona jebote pala na ta sranja.Ma da čovek ne poveruje ljudsku glupost nekad.

Ova vrata sam razvalio sa većim zadovoljstvom, nego sva prethodna do sada.
Ajoooj da ste mogli videti prizor koji mi je iskrsao pred očima.Stotine i stotine govana širilo se hodnikom.Neka govna bila su izmrljana koracima.Ovaj zombi nije koristio WC, to je bilo očigledno.

Nije mi palo na pamet da uđem unutra, zato sam smislio paklenu taktiku.
U jednoj ruci držao sam napravljen Molotovljev koktel, a u drugoj upaljeni upaljač.

„Antoniiijeee“ dozivao sam ga „juhuuuuuu“

„Tezeeejjj...juhuuuuuu“

„Spajderuuuuuuuuuu !!!!“

Napokon se pojavio.Pa jebote nije ni on sam mogao više pohvatati sve nadimke.Na svu sreću bio je zombi, jer da nije bio, bacio bih koktel na sebe, toliko me je nervirao.

„Pa gde si ti Spajderu?“ namignuo sam mu, približio upaljač i nakon dve sekunde bacio spremljeni koktel, koji se razbio o zid do njega.

Zatvorio sam vrata za sobom i laganim korakom krenuo u Tarin stan, kao da se ništa nije desilo.
I dalje je spavala mirnim snom, ali sam sada morao da je probudim.

„Ustani, moramo da idemo, ali brzo“ rekao sam joj.

Odmah je bila spremna, pa smo krenuli dok nismo i sami izgoreli.Iz hodnika sam otkačio protivpožarni aparat, za svaki slučaj....

(i'll be back soon, or not...)

„Pomozi mi da pronađem neku gazu i zavoje“, rekao sam joj.
„Nema potrebe da tražimo.Ovo je moj stan.Valjda znam gde se šta nalazi“ pokušala je da se našali, ali mi nije bilo do toga.
Sam pogled na nož zariven u butini, mi je izazivao mučninu.Da ne bih pao u nesvest, izbegavao sam pogled naniže.
Vratila se ubrzo sa svim potrebnim stvarima.
„Nisam sigurna da li znam šta treba da radim, ali pokušaću po sećanju iz filmova“ rekla je ponovo kroz osmeh.
Ovog puta, taj osmeh mi je prijao.Umirivao me.Otklanjao mučninu i bolove.
Zavojem je obmotala deo tik iznad noža i čvrsto stegla, da bi zaustavila obilno  krvarenje koje bi nastalo pri vađenju noža.
„Reci kad budeš spreman“ rekla je i pokazala na nož.
„Čekaj malo.Nisam još spreman“ rekao sam joj, dok sam se uputio prema kauču.
„Hajde prvo da se upoznamo.Kako se zoveš?“ pitao sam je.
Ponovo me pogledala tim kameleonskim očima i tiho rekla „Tara“
„Lepo ime.Zaista lepo...po reci ili planini?“
„Ni po reci, ni po planini.Mislim da mi je mama dala to ime po nekom liku iz knjige ili filma, nešto tako...“ 
„Ja sam Victor, drago mi je“ pružio sam joj ruku.
„Viktor kao Victory?“ pitala je.
„Da, baš tako.U ovom slučaju biće to paklena Victory nad zombijima“ rekao sam.
„E pa onda ću ti se pridružiti u toj pobedi“
„Drago mi je što to čujem...“ zastao sam, a onda tiho izustio „spreman sam“
Brzim pokretom izvukla je nož napolje.
„AaaaaAAaaa“ bio je to kratak, ali glasan zvuk.
„Ajde, ajde, ne budi kao neka pičkica“ prekorila me je, dok mi je gazu nameštala na ranu.
„Pitam se, pitam...da li ćeš tako pričati kad budeš spavala sa mnom“ rekao sam joj, dok sam je gledao mojim umornim šmekerskim pogledom.
„HeHeHe...“ nasmejala se ironično i malo jače stegla zavoj preko gaze.
„Pre bih spavala sa zombijem, nego s tobom idiote“ prosiktala je.
Hteo sam još nešto da joj kažem, kada mi je stavila prst na usne.
„Ćuti budalo i odspavaj malo, trebaće ti.Izgubio si dosta krvi“
„Drago mi je što sam te našao...“ još sam joj rekao, pre nego što ću zaspati.

(i'll be back soon)