Dobrodošli u zombilend

Kao prvo sećanje iz detinjstva.Kao prvi nemir u srcu.Kao prva masturbacija.Kao prva ejakulacija.Kao prvi poljubac u obraz.Kao prvi poljubac u usta.Kao prvi školski dan.Kao prvi seks.Kao drugi seks.Kao treći seks.Kao polazak u vojsku.Kao dolazak iz vojske.Kao prvi radni dan.Kao slučajni fajt.Kao prvo držanje za ruku.Kao prvo držanje za dupe.

Kao prvo ubistvo zombija...

Sećam se tog prvog kao što se sećam svih gore pomenutih prvih stvari.

Nažalost prvi je bio moj ćale.Probudio sam se jednom.A on me je čekao.Zaražen.Ne znam da li je inficiran usled neke bolesti ili zbog ujeda keve, sestre, komšije ili jebem li ga već čega.Uglavnom, gleda on mene zakrvavljenim očima.A ja vidim spreman da me ščepa za nogu.Odmerava je kao butkicu reš pečenog pileta.Kosa mu raščupana.Nokti mu se produžili, kao u vampira.Rane na obrazima, rukama, vratu.

„Ćale“ , kažem ja dok mi glas podrhtava kao pihtija u ustima moje babe Milojke.

Ne reaguje.Samo gleda i polako se primiče.

„Tata“, pokušavam da mu tepam.Jebote, nisam ga nikad zvao tako, pomišljam, al možda pomogne, razmišljam.

„Tatice“, čoveče, sad sam preterao.Nemoj još više da ga razljutim.

A on stao na to „Tatice“ pa me gleda zbunjeno.

„Tatomire moj“, nastavljam, očigledno pomaže.

Kad sam rekao „Tatomire“ a on udri u smeh.Ahahahahahaha !!!! odzvanja malenom sobicom.Jeste li čuli nekad zombija da se smeje.Niste.Bolje je što niste.Raširio usta, zubi mu crno-crveni, a jezik zelen, kao zelena trava dvorišta mog.Al ne mogu ni ja više da izdržim.I meni smešno ono „Tatomire“, pa udri i ja zajedno sa njim.Ahahahahahaha !!!

Njegov smeh jači od mog.Moj se ni ne čuje naspram njegovog.

„Nemoj samo da privučeš još nekog zombija“ mislim se, lako ću ja sa tobom.

(i’ll be back soon....)