-4- Proveravanje stana
„Dva zombija manje.A tek mi predstoji njihovo istrebljivanje“ pomišljam.
Zatvaram prozor.Osmatram oko sebe.Gledam šta mogu da upotrebim kao oružje za tamanjenje zombija.Malena sobica nije posedovala puno stvari.
Podižem deda Perin budilnik sa poda.Za sada se pokazao kao odlično sredstvo protiv đavola tj.zombija. „Ma isti kurac“ govorim na glas, „ista je to gamad.“
Preturam po sobi.Nalazim makaze.One dugačke sa crnom drškom.
„Ohooo, ovo je već nešto“ počeo sam da se radujem.
Kao u kakvoj video igrici, bio sam glavni junak koji je već počeo da skuplja oružje.Vi ste igrač, pritiskate taster miša i menjate oružje glavnog junaka.Dakle koje ćemo upotrebiti? Hoćemo oba, pitam ja vas.Smislio sam savršeni plan.Niste neki igrači.Biću i junak i igrač u isto vreme.Krećemo.Nema „The End“ pre vremena.
Nameštam vreme na budilniku prema alarmu i pritiskam kvaku na sobnim vratima.Čuje se škripanje.
Koliko si mi samo puta rekao da ih podmažem moj Tatomire.Sećam se tvojih reči dok škripa ne prestaje.Trebao sam da te poslušam.Sad mi je žao.Ne znam da li mi je žao što te nema, ili zbog tog silnog škripanja u toj zaglušujućoj tišini.U jednoj ruci držim podešeni budilnik, a u drugoj makaze.
Neko me je čuo.
Na suprotnoj strani hodnika pojavila se neka neobična prilika.Nije bilo sumnje.Bio je to zombi.Dugačka ženska kosa krasila je lice moje zombi mame.Nekada je imala prelepo lice, a sada ima samo prelepu kosu.
Rastužio sam se, jer sam znao šta sledi.
Ona stoji na jednom kraju hodnika, ja na drugom.Odmeravamo se, kao u western filmovima.Nema vetra da nosi pustinjsku travu, ali joj mogu čuti disanje.Čekamo ko će prvi povući oružje.Krenula je polako kao Tatomir.Krenuo sam i ja.
A onda je počela da histerično viče i dala se u trk ka meni.
Jedna stvar mora da vam bude jasna u Zombilendu.Kad dođe do ovakvih situacija, nema vremena za paniku.Budete li oklevali samo sekund, nema vas više.Nema straha.Nema oklevanja.Ono što je bilo više nije.
Kad je došla na korak do mene, uključio sam stari deda Perin budilnik, koji je nadglasio čak i njenu dreku.Trgla se.Zastala.Uplašila.Nije očekivala tako nešto.
Ja sam naravno iskoristio da joj makaze iz druge ruke zarijem direktno u srce.
Mogao sam joj videti širom otvorene oči, pre nego što je tupo udarila o parket.U njima nije bilo ni trunke onih svetlo plavih očiju, dobro prepoznatljivih za njen lik.
Iz ruke mi je ispao deda Perin budilnik.
Nije mi više bilo bitno što mi je već dvaput poslužio.
Stavio sam ruke na lice i zaplakao.
Plakao sam dugo, dok se noć polako spuštala.
(i’ll be back soon)
- 3 - Zombi o zombija
„Nikad neću postati jedan od vas“ rekao sam na glas, iako nije imao više ko da me čuje.
„E moj Tatomire, da si me možda malo više voleo, možda me ne bi ni napao, pa možda i ne bi dobio budilnik tvog pokojnog oca po toj tvojoj ludoj glavudži“ nastavio sam onako za sebe.
U momentu mi je došlo kako ću se otarasiti zombi leša.Otvorio sam prozor i osmotrio.Pogleda ni za leka.Neko brdo štrči kao đavolova grba.
Gledam prema dole i u tom trenutku ugledah nešto čemu sam se upravo nadao.Jedan bezbrižni muški zombi jede nešto tik ispred samog ulaza.Prizor kao poručen.
Nekako podignem mog Tatomira i proturim prednji deo tela kroz prozor.Držim ga da mi ne ode pre vremena.
Gledam dole.
Ciljam.
Malo desno.
Malo levo.
Ovaj dole se pomera kao svrab u guzici.
Ali evo, konačno se umirio.Žvaće samo tako, kao da će u Zombilendu nestati hrane svakog časa.
„Juhuuuuuu!!!!“ vičem s petog sprata.
Zombi za trenutak prekida preživanje.Nešto mu nije jasno.Kao da je čuo nešto.
„Juhuuuuuu!!!!“ ponovo se derem.
Kad je konačno ukapirao odakle dopire zvuk, bilo je već kasno.Nije mogao više nigde da pobegne.Gledao me je iznenađeno dok sam mu mahao slobodnom rukom.A onda sam ispustio mog zombi Tatomira uz reči „Leti Tatomire u susret prijatelju.“
Kakav je to udar bio.Zombi o zombija.Direktan hitac.
- Ahahahahahaha!!!!!!! – smejao sam se sa prozora petog sprata.
„Ej, pa ovo i nije tako loše“ počeo sam da pričam sam sa sobom.
„Verovatno me to i čeka - pričanje sa samim sobom.“
Ali mora da negde postoji neko.
Neko kao ja.
Neko nezaražen.
Sećam se tog drugog, kao hica iz pištolja mog školskog druga uperenog u sopstvenu slepoočnicu.Ubio se zbog korumpiranih profesora.Mamu da im jebem svima(korumpiranima)...
(i’ll be back soon)
-2-
Kao prvi osmeh na tvom licu.Kao tvoja ruka na mom penisu.Kao moja na tvojoj sisi.Kao prva kesa na vetru.Kao prvi ugriz pčele.Kao prvo vađenje krajnika.
Kao prvo ubistvo zombija...
Sećam se tog prvog kao što se sećam gore pomenutih prvih stvari.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Kad sam prestao da se smejem i on je prestao.Samo se zaustavio naglo, kao da se sve vreme pretvarao.
Sat na zidu je kucao - tika, jebeno, taka.
„Ti ćeš mene da zajebavaš, pizda ti materina!!!“ zagrmelo je sobicom, a iako sam se nalazio koji metar od njega uspeo je da me popljuje ostacima poslednjeg obroka.
Sa gađenjem sam obrisao lice, zapitavši se šta on sada jede, ali nisam imao puno vremena za to, jer se ponovo ustremio ka meni.Skupio sam se na kraju kreveta i ličio na šarana u ribarnici koji čeka mrežicu.
Sa leve strane mi se nalazio prozor, a malo dalje sa desne spasonosna vrata.Nije bilo nikakve šanse da dođem do njih da me on ne ščepa, pa sam se zagledao u prozor.E jebiga,pomislio sam, jer sam se nalazio na petom spratu. U svakom slučaju ako me ugrize to mi ne gine.Skok sa petog sprata.
Opasno se približavao, sad je već kolenom kročio na krevet.Osmotrio sam oko sebe.Na noćnom stočiću se nalazio budilnik.Licem mi je prošao blagi osmeh.Nije to bio običan budilnik.To je bio onaj stari budilnik koji mi je poklonio moj deda Pera, bog da mu dušu prosti.Ode on ranije.Pre ovog Zombilenda.Sva sreća, pa ne može sada da vidi ovog njegovog glupavog sina, koji se pretvori u zombija i vreba njegovog omiljenog unuka.E da si mi sada tu moj deda Pero, pomislih, lako bi ja.
Tatomir nije video kad sam se dočepao budilnika.Bio je toliko zaokupljen mojom golom nogicom, sa pet prelepih prstića.
Sat na zidu je kucao – tika, jebeno, taka, kada je skočio na mene.
Bio sam precizan.Hitac direkt u čelo.Stari budilnik deda Pere oborio bi i vola, a kamoli nekog zombija.
Samo se srušio kao mostarski most.Sve tri strane žalile su za tim mostom.
Ja nisam žalio za mojim Tatomirom.
Barem ne za zombi Tatomirom.
(i’ll be back soon....)
-1-
Kao prvo sećanje iz detinjstva.Kao prvi nemir u srcu.Kao prva masturbacija.Kao prva ejakulacija.Kao prvi poljubac u obraz.Kao prvi poljubac u usta.Kao prvi školski dan.Kao prvi seks.Kao drugi seks.Kao treći seks.Kao polazak u vojsku.Kao dolazak iz vojske.Kao prvi radni dan.Kao slučajni fajt.Kao prvo držanje za ruku.Kao prvo držanje za dupe.
Kao prvo ubistvo zombija...
Sećam se tog prvog kao što se sećam svih gore pomenutih prvih stvari.
Nažalost prvi je bio moj ćale.Probudio sam se jednom.A on me je čekao.Zaražen.Ne znam da li je inficiran usled neke bolesti ili zbog ujeda keve, sestre, komšije ili jebem li ga već čega.Uglavnom, gleda on mene zakrvavljenim očima.A ja vidim spreman da me ščepa za nogu.Odmerava je kao butkicu reš pečenog pileta.Kosa mu raščupana.Nokti mu se produžili, kao u vampira.Rane na obrazima, rukama, vratu.
„Ćale“ , kažem ja dok mi glas podrhtava kao pihtija u ustima moje babe Milojke.
Ne reaguje.Samo gleda i polako se primiče.
„Tata“, pokušavam da mu tepam.Jebote, nisam ga nikad zvao tako, pomišljam, al možda pomogne, razmišljam.
„Tatice“, čoveče, sad sam preterao.Nemoj još više da ga razljutim.
A on stao na to „Tatice“ pa me gleda zbunjeno.
„Tatomire moj“, nastavljam, očigledno pomaže.
Kad sam rekao „Tatomire“ a on udri u smeh.Ahahahahahaha !!!! odzvanja malenom sobicom.Jeste li čuli nekad zombija da se smeje.Niste.Bolje je što niste.Raširio usta, zubi mu crno-crveni, a jezik zelen, kao zelena trava dvorišta mog.Al ne mogu ni ja više da izdržim.I meni smešno ono „Tatomire“, pa udri i ja zajedno sa njim.Ahahahahahaha !!!
Njegov smeh jači od mog.Moj se ni ne čuje naspram njegovog.
„Nemoj samo da privučeš još nekog zombija“ mislim se, lako ću ja sa tobom.
(i’ll be back soon....)
Zombie
Još jedna pesma samo, a onda već od sledećeg posta krećemo da krljamo zombije.
Ko je sa mnom?
Mogu li videti vaše ruke u vazduhu ove noći ?
Da čujem ?
Nešto ste mi tihi ili mi se samo čini.
Hodam sad kao Zombi
Zombi ovo je džungla, ali ja neću da bežim odavde.
Neću da palim za London, ne treba mi put za Indiju hoću da ostanem ovde do kraja sveta.
Makar počeo da govorim unatraške, makar pao sa krova slomio nogu i zato me ubili.
Ne mislim da sam hrabar što ostajem, jer zombi hoda, ali nikuda ne beži da bi sačuvao svoju iluziju.
On hoće da njegova iluzija postane stvarnost.
Zato je večeras spaljujem ovaj truli grad i pravim zombilend grad rokenrola.
Zombi slušaj ovu pesmu, ona je tvoja himna...
Crni bombarder