-6- Nokti strašniji od Fredijevih iz Ulice Brestova
Tek pošto sam nekako odgurao poteži orman i naslonio na vrata, mogao sam da predahnem.Trenutak uzdaha olakšanja.Trenutak srećnog osećanja.Trenutak mira i spokoja, prolio se mojim krhkim telom.
Noć se spustila brzo, kao prozivka profesora, koji upire prstom u vas i izgovara vaše ime ispod prljavih stakla naočara.Znate da treba da izađete sledeći, ali se ipak nadate nekom čudu koje se iznenada pojavljuje i rešava stvar što bi „Neočekivana sila“ rekla.Tako sam se ja nadao dolazećem jutru, suncu koje neću videti kad bude izašlo sa istočne strane zgrade.
U stanu je vladao mrkli mrak.Nisam palio svetla, da ne privučem masu razularenih zombija.Čak ni jednu sveću, a kamoli cigaretu, koja mi je sada tako trebala.Maštao sam o njoj u mračnom stanu prošaranom jedino mesečevom svetlošću.Zamišljao sam kako se nikotinski dim stapa sa tom svetlošću, upija je, pa zajedno kreću put meseca.Nije mi ostalo ništa drugo, nego da se prepustim ovako glupavim izmišljotinama.
Odlučio sam.Prespavaću upravo tu u hodniku.Iz ormana dnevne sobe izvadio sam dva debela jorgana, koje je još mama uredno složila ko zna kada.Verovatno je prošlo dosta vremena od tada.Ne sećam se da su ikada upotrebljena.Ali evo prilike za to.Mogao je proći čitav život, a da ne budu ni izvučena iz tog ogromnog ormana, koji je zauzimao veći deo sobe.Nažalost ta ista mama je ležala u mojoj malenoj sobici sa krvavom ranom u grudima. „Jebem ti život, a još više ti jebem Zombilend“ opsovao sam na glas.
Ušuškao sam se u jorgane i zatvorio oči.Naravno, oči su mi bile zatvorene, ali san se nije pojavljivao.
Zvao sam ga.
Dozivao neprekidno.
Molio ga uporno.
Ne, nije bilo šanse zaspati.Razni zvuci su ga prekidali.U hodniku iza ormana i zatvorenih ulaznih vrata čuli su se koraci.Nekoliko puta neko bi pritiskao bravu.Neko bi posle prvog puta odlazio, dok bi neko bio uporan.Taj uporni bi lupao na vrata, kao da je mogao osetiti miris ljudskog tela na samo dva metra dalje.Pitao sam se u takvim situacijama, da li me zaista mogu osetiti.To ne bi bilo dobro.Šta je jedan orman na vratima, kad se skupi par zombija.Često bih čuo kako noktima grebu po njima.Zamišljao sam te nokte koji su bili strašniji od Fredijevih iz Ulice Brestova.
Moje iskolačene oči, stopljene sa mrakom, bile su uprte u plafon.
Uši su upijale poput sunđera sve te košmarne zvukove.
Srce je kucalo tika, jebeno, taka.
Čuo sam ga poput onog sata.
Bez sumnje bio je to identičan zvuk.
Tika, jebeno taka...
(i’ll be back soon)