Dobrodošli u zombilend

Prolazio je dan za danom, a svaki je ličio na onaj jučerašnji.
Lagano sam čistio zgradu, sprat po sprat.Stigao sam već do drugog, a da nisam naleteo ni na jednog zombija.Već sam ih se uželeo pomalo.Usamljenost, kojoj se nije nazirao kraj je uticala na to.

Iz raznih stanova sam se snabdeo već sa svim i svačim.Vojnički dvogled mi je bio okačen oko vrata.Baterijska lampa mi je bila zadenuta za kaiš, zajedno sa Milutinovim pištoljem, kojeg sam u međuvremenu popravio.U dubokim džepovima sa strane pantalona nalazile su se kutijice sa metkovima, plastična flaša sa benzinom, konopac, par skakavaca, dve bočice dezodoransa, sa par upaljača.Otežao sam dosta pod ovim teretom, koji me je podsetio na sumorne vojničke dane, kada smo marširali kilometrima pod punom ratnom opremom.

Ostao mi je još jedan stan na drugom spratu.Stan broj 10.Ispred stana ostaci tela jedne zombi devojčice, zlatno-žute kose sa loknicama.Bila je to samo zombi devojčica, ali nešto mi je krenulo u stomaku.Odaljio sam se par koraka i povraćao u uglu hodnika.Kao da sam povraćao satima.Suze u očima od silnog napora i od tuge.Nažalost, najmanji zombiji će prvi stradati u svetu bez pravila.Za zombije nije važilo ono pravilo – Ne žene i decu.To sve govori u kakvom sam se nemilosrdnom svetu obreo, svetu na rubu istrebljenja sa primesama kanibalizma, dve najgore mogućnosti.

Učinilo mi se da sam čuo korake, koji su dopirali iz tog stana.Kao da me je neko posmatrao kroz špijunku, a onda se udaljio i ipak ostavio tihe korake.

Stao sam ispred i osluškivao.Zvuk je uminuo.Razmišljao sam da li da uđem, dok mi je ruka već bila na kvaki.Pritisnuo sam.Stan je bio zaključan.

„Ma idemo“ bodrio sam sebe.

Lako sam razvalio vrata, jer sam već stekao praksu.Čak mi je i pištolj ovog puta stajao mirno u ruci.Srce mi više nije radilo tika, jebeno, taka.Sigurnost je vladala mojim telom, a to je bilo jako važno.

Proveravao sam deo po deo.Ovog puta svaki kutak, čak i ona mesta koja su mi se učinila da zombiji ne bi nikako mogli stati u njih.
Ispod kreveta bi posebno bio obazriv, jer kad se jednom opečete, zauvek zapamtite taj bol.
Sve je bilo čisto, a onda sam zastao.Braon orman iz neke jeftinije proizvodnje me je čekao.Jednom sam sanjao kako mi pokojna baba izleće iz jednog ovakvog ormana.Probudio sam se obliven vodom.Nisam mogao zaspati sve do jutra tada.Dobro se sećam tog sna.I u filmovima se uvek očekuje da neko iskoči odatle, ali to se gotovo nikad ne desi.To me je tešilo, ali ipak nedovoljno.
Ruka koja je držala pištolj je ponovo počela da podrhtava.
Bio sam siguran da je neko unutra.
Mogao sam osetiti nečiji dah.
Nečiji drhtaj.
Prišao sam i ubrzanim pokretom otvorio jednu stranicu ormana...

(i`ll be back soon)